Nedavno je na sednici Skupštine SUBNOR-a Kragujevac Bojani Pantović, iz kragujevačkog naselja Ilićevo, uručena Medalja borca, kako je navedeno – „U znak pažnje, poštovanja i ljubavi prema otadžbini i podrške koju njena porodica gaji prema Udruženju boracaˮ. Medalja, zapravo, pripada njenom sinu Radoju, koji je kao vojnik poginuo na Kosovu 1999. godine. Bio je na odsluženju vojnog roka u 549. Motorizovanoj brigadi u Prizrenu, koja je bila u sastavu čuvenog Prištinskog korpusa.
Odlikovanje je stiglo sa više od 20. godina zakašnjenja, ali u takvim situacijama obično se kaže da „nikad nije kasnoˮ.
Ogromno priznanje ili odlikovanje zaslužila je i sama Bojana, ne vojničko, ratničko, već životno – kao majka borac. Njen životopis ide od sreće do očaja i tako naizmenično. Ovo je priča o jednoj običnoj ženi sa neobičnom sudbinom.
Radoje – vojnik na Kosovu
Bojana je rođena 1957. godine kao Gemaljević u selu Vapa, pet kilometara od Sjenice. Završila je četiri razreda osnovne kole, a onda je bila čobanica na preko sto hektara porodičnih pašnjaka.
Sa nepunih 18 godina upoznaje Rajka Pantovića iz obližnjeg sela Brnjica i udaje se za njega. Prvo rađa sina Acu 1975, a dve godine kasnije i Radoja. Suprug Rajko ubrzo dobija posao tesara u Građevinskom preduzeću „Kazimir Veljkovićˮ u Kragujevcu. Po dolasku u Kragujevac kupuje plac u Ilićevu. Za godinu dana napravio je jednu sobu i u nju se useljavaju supruga Bojana i sinovi.
Bojana je bila vredna žena. U dvorištu zasađuje baštu, a iz Sjenice je dovela svoju omiljenu crno-belu kravu. Ubrzo se pročulo da pravi dobar sir, pa je njegovom prodajom uvećala kućne prihode.
Radoje, iako učenik sa odličnim uspehom, upisao je u VIŠ-u metalostrugarski zanat. Iste godine kad je završio školu dobija poziv i odlazi na odsluženje vojnog roka u Valjevo. Međutim, ide u prekomandu i kući šalje telegram: „Ja sam u Đakovici, vojna opšta… Ovde je ratno stanjeˮ.
Bila je 1998. godina i na Kosovu su uveliko trajali sukobi između albanskih separatista i Srba. Na meti su i vojska i policija. Radojevi majka, otac i brat su u stalnoj strepnji.
Porodice su nezadovoljne informacijama koje dobijaju od vojnih vlasti, pa širom Srbije počinju okupljana i protesti roditelja i članova porodica vojnika koji su poslati na Kosovo. Kao odgovor na to komanda Treće armije i Prištinskog korpusa u junu 1998. godine formira „Centar za informisanje roditelja i drugih zainteresovanih lica o vojnicima koji služe vojni rok na teritoriji južne pokrajineˮ.
Međutim, roditelji zahtevaju više, posebno majke vojnika. Traže da odu na Kosovo, da vide svoju decu, a podršku za to dobijaju i od lokalnih vlasti. Već 20. juna kreće „karavanˮ od pet autobusa iz pet gradova – Kragujevca, Beograda, Kraljeva, Smedereva i Niša. Autobusi idu pod policijskom pratnjom, a sa majkama iz Kragujevca je i gradonačelnik Veroljub Stevanović.
Autobusi staju u Leposaviću, pa u Zvečanu. Zaustavljaju ih naši vojnici, maskirani crnim kapama i naoružani mitraljezima. Preporučuju da se zbog rizika ne idu dalje, ali putnici ne slušaju savete i nastavljaju put do Kosovske Mitrovice. Zaustavljaju se ispred zgrade Skupštine opštine i traže prijem kod visokih oficira vojske. U Informativnom centru primaju ih Zoran Anđelović Baki, predsednik Privremenog organa na Kosovu, major bezbednosti Željko V. Zirojević i genaral Gradimir Živanović iz Generalštaba vojske Srbije i Crne Gore. Bojana Pantović dobro pamti sve detalje tog susreta.
– Bili smo uzbuđeni, kad smo ušli u zgradu tražili smo da idemo dalje, da vidimo naše sinove. Oficiri zahtevaju da odustanemo od te namere. Major Zirojević bio je u uniformi umrljanoj krvlju, stao je ispred nas i obratio nam se: „Stanite, nemojte da pravimo veći zijan!ˮ. Onda je general Živanović rekao da svojim sinovima napišemo pisma i ostavimo brojeve telefona na koje mogu da nam se jave. Meni i još jednoj majci obezbedio je razgovor sa našom decom. Bila sam toliko srećna što čujem Radojev glas, da se i ne sećam šta smo razgovarali, priča Bojana.
U Mitrovici roditelji su od ljudi koji su se vraćali sa ratišta čuli da vojnici nemaju ni krevete, ni ćebad, kao i da im manjka hrane. U povratku autobusi su opet išli pod policijskom pratnjom.
– Posle dva dana javio mi se telefonom moj Radoje. Rekao mi je: „Majko, gde si krenula, ovamo je rat. Ne polazi više na ovu stranuˮ. Pričao je da su mnogo dana bili bez hleba i vode, seća se Bojana tog razgovora.
Poslednje sinovljeve reči
U novembru 1998. Radoja su pustili na odsustvo sedam dana, ali dobio je i dodatnih deset dana zbog zdravstvenih problema.
Dobio je zapaljenje pluća, jer je sa još trojicom vojnika i dvojicom oficira tri dana bio u bunkeru koji su sami iskopali. U tom skrovištu bili su u vodi, dok ih odatle nisu spasili naši vojnici, a Radoje je na svojim rukama izneo jednog oficira. Pre nego što je dobio odsustvo lečen je u vojnoj bolnici, ali i kada je došao kući stalno je imao drhtavicu i tražio je od bake da mu isplete vunene čarape.
Radoje se na Kosovo vratio 29. novembra. Telefonom se ponovo javio tek pred Božić.
– Pitao je kako smo i kako je brat Aca. Rekla sam mu da smo svi zabrinuti za njega i da neprestano gledamo TV ne bi li ga videli. Za tebe najviše brine brat Aca. Na kraju je rekao: „Majko, ja sam dobro i zdravoˮ. To su poslednje reči koje sam čula od sina Radoja, kroz plač govori majka Bojana.
Međutim, porodicu Pantović sustiže još jedna nevolja. Starijem sinu Aci, koji je bio izuzetno vezan za brata Radoja, zbog strepnje, neizvesnosti i straha mentalno zdravlje postaje narušeno. Iz Kragujevca ga šalju na ispitivanja u Beograd, vraćaju ga u kragujevačku bolnicu, ali njemu nikako da bude bolje. Sa trajnim posledicama živi i danas.
– Dok sam bila na Klinici za psihijatriju, u čekaonicu uleće oficir sa još nekoliko lekara. Glasno pita: „Ima li ovde ko od Pantovića?ˮ Skočila sam sa stolice, uhvatila ga za revere: „Kazuj mi šta mi je sa sinom? Je l̕ živ? Oficir odgovara: „Sin ti je poginuo 10. februara nesrećnim slučajemˮ. Pritrčaše sestre da mi daju injekcije, ja to odbijem i sa oficirom odem kući, opisuje Bojana najteže trenutke u životu i nastavlja:
– 12. februara sa mužem i familijom odlazimo u Niš. U Vojnoj bolnici moj Rajko ulazi da vidi Radojevo telo i onda je iz sveg glasa zakukao „Joj, Bojana, joj, Bojana!ˮ meni nije dozvolio da vidim telo. Tražimo od vojnih vlasti fotografije sa mesta nesreće, ali njih nema, pokazuju nam samo neke crteže. Traže da ga obučemo u civilno odelo, ja odbijam. Kažem im – mog i vašeg vojnika sahranićemo u vojničkom odelu.
Vojnik Radoje Pantović sahranjen je 14. februara 1999. na groblju u Ilićevu, uz sve vojne počasti.
Dolazi treći sin
Za Bojanu i Rajka počinju pakleni dani – bol za poginulim sinom Radojem i bol zbog obolelog starijeg sina Ace.
A onda, tri godine kasnije, Bojana rađa još jednog sina – Bogdana. Iako je već uveliko zašla u petu deceniju, na nagovor prijatelja i uz ogromnu podršku doktora Minje Folića, rešila je da pokuša i – desilo se novo začeće.
– Prvo sam dva meseca ležala u bolnici na ispitivanjima. Doktor Folić dva puta me je upućivao u Beograd na Institut za majku i dete. Tamo su mi vadili krv direktno iz mozga, a posle sam odlazila na kontrole kod doktora Željka Puzigaće. Pitam ga – Doktore, je li sve u redu? On mi odgovara – Jeste, Bojana, sve je u redu, interesuje li vas pol? Rekla sam mu da me ne interesuje, samo da je živo i zdravo. Pred kraj trudnoće skočio mi je pritisak, pa sam ponovo morala u bolnicu. Porodila sam se 5. oktobra 2002. godine carskim rezom, Bogdan je bio zdrava i napredna beba, objašnjava Bojana.
Prinova jeste donela radost u porodicu, ali rana na srcu je ostala. Bojana nikada ne može da preboli sina Radoja, a boli je i kako kaže, omalovažavanje njegove ličnosti.
– Udruženje ratnih vojnih invalida i prodica palih boraca pozvalo nas je 2. marta 2003. godine na otvaranje novog hrama Svetog Vasilija u Nišu, u kome su na mermernoj ploči ispisana imena poginulih vojnika. Prikazan je i film o njima, a u filmu je, kao i na ploči, napisano: „Pantović Rajko Radoje, rođen 1977. u Prištini, poginuo 1999… Čim sam to čula, skočila sam sa sinovljevom slikom na grudima, izašla na binu i glasno rekla: Moj sin u vojsku je došao iz Kragujevca, sa Prištinom nema nikakve veze.
Bojana kaže da su je ljudi tada umirili uz obećanje da će greška biti ispravljena. Prošlo je tri godine, to nije urađeno, pa se ona za pomoć obratila SUBNOR-u, gradonačelniku Nikoli Dašiću, Udruženju porodica palih boraca… Dobila je uveravanja da su svi uputili apele nadležnim državnim organima. Bojani ostaje da čeka ispravke, a za to vreme ne može da bude nimalo ravnodušna.
Bilo joj je teško i kada je prodica trebalo da dobije odštetu posle sinovljeve pogibije. To nije išlo po nekom automatizmu, već su morali da tuže državu. Angažovali su advokata koji je u Nišu preuzeo vojnu dokumentaciju o pokojnom Radoju, ali papire nije želeo da pokaže porodici, jer bi ta saznanja bila novi veliki stres. Kasnije je Bojana došla do tih dokumenata, ali na njima piše da su „vojna tajnaˮ, zato je njena odluka da o njima javno ne govori. Naglašava da su o Radojevoj smrti obavešteni kao o „nesrećnom slučajuˮ i da „sinovljevi drugovi nisu znali ko je krivˮ.
Biće da vojnik Radoje Pantović nije stradao od albanske ruke.
Piše: Miloš Ignjatović
